КРАТАК ИСТОРИЈАТ НАШЕ ЦРКВЕ

Српска православна црквена општина Свети Сава основана је 1952. године од стране првог таласа српских миграната који су дошли у Мелбурн након Другог светског рата.

Њихов племенити циљ био је да остану повезани са својим пореклом, српским православним коренима, да сачувају веру, језик и културу за генерације које долазе.

Први српски православни свештеник, који је стигао у Аустралију 6. септембра 1948. године, био је Светозар Секулић. Он је, након боравка од око шест недеља у пријемном логору у Батхрсту, крајем 1948. године, упућен на рад у једну болницу у Мелбурну.

У овом граду се већ тада налазио мали број Срба и Македонаца. Долазак свештеника је донекле окупио малу заједницу. У настојању да у оскудним условима одржи верски живот, отац Светозар је сваке недеље одлазио на богослужење у Сиријску православну цркву Св. Николе, где су му Либанци, заједно са својим свештеником, радо помагали.

Већ у јуну 1949. године, отац Светозар прелази у Сиднеј, а 1950. године у Мелбурн стиже свештеник Будимир Ђукић. Он је од стране имиграционих власти био одређен на рад у електродострибуцији у Њупорту. По свом доласку, свештеник Ђукић је ступио у везу са руским свештеником Игором Сусемилом са којим је сарађивао и саслуживао у руској цркви, за православне Русе и Србе. У то време су поједини Срби почели размишљати о оснивању српске парохије и црквене општине. Основан је иницијативни одбор, на челу са Војиславом Топаловићем, а дивизијски ђенерал Драгутин Живановић, са циљем и надом да се формира српска парохија, почео је са уписивањем Срба. У ту сврху је користио чланске карте из парохије Руске заграничне цркве у Мелбурну.

Српска колонија у Мелбурну није била велика, а број људи који су били спремни да се потруде на организовању црквеног живота, био је још мањи. Међутим, присуство српског свештеника Будимира Ђукића је било олакшавајућа околност. О овоме је био обавештен и архиепископ Теодор у Сиднеју, који је дао благослов да свештеник Ђукић може богослужити са руским свештеником у руском храму и задовољавати духовне потребе православних Срба и Руса. Преко архијерејског намесника за Аустралију Илије Булована, свештеник Ђукић је о томе известио и епископа Дионисија. Архијерејски намесник је препоручио епископу Дионисију: „С обзиром на околности а имајући у виду потребу и корист по нашу верску и националну ствар да у Мелбурну као главном средишту државе Викторија имамо једног српског свештеника тим пре, што је то жеља наше колоније и оца Будимира, мишљења сам да би га требало поставити за пароха у Мелбурну… Мелбурн је милионски град и насушна је потреба да и у њему буде један српски свештеник. Ради тога, слободан сам поднети предлог Вашем Преосвештенству да га благоизволи поставити за пароха у Мелбурн.“

На образложени извештај Архијерејског намесника да се свештеник Будимир Ђукић постави за пароха у Мелбурну, епископ Дионисије је одговорио: „Потпуно се слажем и одобравам да отац Будимир Ђукић може служити света богослужења у руској цркви и са Русима у Мелбурну, за време, док се Срби не оспособе у том месту да могу сами имати своју богомољу. Али, стављам оцу Будимиру у дужност да са Србима који су у Мелбурну оснује засебну црквено-школску општину српску, са циљевима изнетим у епархијском Уставу. Да Србе сабира и духовно храбри.“

Истом поштом преко Архијерејског намесника, епископ Дионисије је послао званични декрет о постављењу свештеника Ђукића за свештеника у Мелбурну. Осим тога, за нову црквено-школску општину епископ Дионисије је послао копију Устава Епархије америчко-канадске да им послужи као узор приликом састављања правила за парохију и црквено-школску општину у Мелбурну.

Убрзо потом, оснивачка скупштина се састала 20. маја 1951. године. На њој је формирана црквено-школска општина под именом Свети Сава. Ђенерал Драгутин Живановић се није прихватио никаквог положаја, али је том приликом скупштини предао списак адреса и имена чланова. Од стране присутних 109 чланова и парохијана, за првог председника је изабран Војислав Топаловић. На оснивачкој скупштини су такође, прочитана и усвојена Правила ове црквене општине, које је потом, епископ Дионисије одобрио својим актом од 1. априла 1952. године.

У записнику редовне годишње скупштине 18. маја 1952. године, забележено је да је, од оснивања црквене општине одржано: 7 забава, 23 седнице, прослављен Св. Сава, рођендан краља Петра Другог и одржан помен ђенералу Михајловићу и Косовским јунацима. Од црквеног одбора су одређени повериоци, који су обилазили Србе у Мелбурну, тако да је, већ половином 1952. године, било уписано око 290 чланова. Тада је формирана и фолклорна група одраслих особа, под вођством Милана Станића. Шира заједница је са одушевљењем прихватила иницијативу оснивања српске православне црквене општине и парохије.

Почело се размишљати о куповини земље и изградњи цркве. Формиран је одбор, јула 1953. године, који ће се о томе бринути. Међутим парохија је убрзо остала без свештеника. У новембру 1953. године, отац Будимир Ђукић је поднео оставку, ради одласка на посао у Квинсленд.

За црквену славу 1954. године, из Сиднеја је дошао архијерејски намесник протојереј Илија Булован, који је служио са свештеником Теодором Демјањуком. Слава је прослављена у руској цркви у Фицроју, у присуству око 300 особа, а увече је одржана забава у Пререн Таун Холу, којој је присуствовало око 820 особа.

Благословом патријарха Викентија, свештеник Теодор Демјањук је постављен за привременог пароха 28. фебруара 1954. године. Следећих неколико година је протекло у редовном парохијском и црквеном животу, као и у тражењу погодног плаца за градњу цркве. Када је купљено замљиште у улици Гор, у Фицроју (Gore Street, Fitzroy), 15. децембра 1957. године је сазвана ванредна скупштина, на којој је чланство прихватило планове инжињера Вујадина Поповића за изградњу цркве. Општина је одобрила планове средином 1959. године, а потом су предузимачи тражили између 30 и 35,000 фунти за пројекат. Како црквена општина није могла да обезбеди толико новца, као јефтинија могућност, одлучено је да се потражи нека црква на продају.

Богослужења су сваке недеље наизменично обављали свештеници Славко Нићетин и Теодор Демјањук, у изнајмљеној методистичкој цркви. Тек 1962. године, архијерејски заменик, протојереј Петар Радош је поставио оца Теодора за сталног пароха.

У међувремену, крајем педесетих година, чланство црквене општине је почело да се осипа. Остало је око 70 чланова, а на богослужења је долазило свега десетак особа. Приликом своје посете, 1960. године, краљ Петар је обишао Србе у Сент Албансу, а не и у Мелбурну. Због свега тога, на скупштини те године, било је доста критика на рачун одбора. Изабрана је нова управа на челу са Тодором Јелићем, која је убрзо потом, на седници од 13, октобра 1962. године, одлучила да купи стару цркву у Карлтону (corner Station & Lee Street), по цени од 6,500 фунти. Положена ја кауција од 3,100 фунти, с тиме да остатак буде исплаћен за три године. Богослужења су се наставила у изнајмљеној цркви док новокупљена није реновирана. За повериоце су изабрани: Борислав Петровић, Милорад Вековић и Обрен Поповић.

Стара методистичка црква, купљена у Карлтону, обновљена је и адаптирана у православни храм, посвећен светом Сави. Иза цркве је постојала и мала сала у којој је прорадила недељна школа. Прва служба у овој цркви била је храмовна слава, прослављена 27. јануара 1963. године, малим освећењем нове цркве, а потом Светом литургијом, коју су служили свештеници Теодор Демјањук и Славко Нићетин. Тога дана је био и први наступ новооснованог црквеног хора, под управом Ивана Макаревића – Јасенка.

У почетку је Црквена општина користила разне цркве и сале до 1963. године, када су реновирали постојећу цркву у Карлтон Норту, која је требало да буде њихов дом наредних 35 година.

Током овог периода, Црквена општина је купила земљиште у Гринзбари, 23 км североисточно од Мелбурна, где је током 20 година припремала ново место које ће назвати домом, са црквом Светог Саве као својим новим местом молитве и богослужења.

Данас је српска православна Црквена општина Светог Саве централно место сусрета Срба и других православних хришћана у северним предграђима Мелбурна.

Извор:

https://svetosavlje.org/istorija-spc-u-australiji-novom-zelandu-i-juznoj-africi/32/